Umrl je veliki srbski igralec Miša Janketić.
https://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura ... im-covekom
Še pomnite tovariši
Moderatorji: TomDar, jang, Corto, Tornado, Mioke
Re: Še pomnite tovariši
Dediščino socializma doma tajimo, na Zahodu je hit
https://www.delo.si/kultura/razno/dedis ... lV5vIrFQbU
Kulturnim fenomenom SFRJ v tujini posvečajo knjige, razstave, mi pa se pretvarjamo, da ta država ni obstajala. Ker vsak
z območja Jugoslavije, četudi distancirano in z golimi dejstvi govori o obdobju titoizma, dobi oznako jugonostalgika in zato
ne velja za verodostojnega, se zdi najbolj smiselno citirati Američane, ki imajo v svojem DNK zapisan antikomunizem.
Tako je avtor obsežnega članka ugledne revije Boston Review, enega od številnih, ki so izšli v ameriških časopisih o lanski
razstavi k betonski (konkretni) utopiji: arhitektura v Jugoslaviji 1948–1980 v newyorškem muzeju MoMa pojasnil okoliščine
nastajanja takratne arhitekture. Od spora s Stalinom leta 1948 je Jugoslavija v naslednjih desetletjih v primerjavi z drugimi
komunističnimi državami hodila po svoji poti, je zapisal. »Ostala je resnično neodvisna od partijskega diktata, relativno tesno
povezana z zahodnim svetom in vplivna v gibanju neuvrščenih.« Te povezave, še pojasnjuje pisec, niso bile rezultat naravnega
kulturnega ali materialnega interesa, ampak politične nujnosti, izzvane s hladno vojno. Kljub vsemu so proizvedle resnično
izmenjavo in resnične zgradbe. Časovni okvir newyorške razstave je pokril predvsem obdobje vladavine Josipa Broza Tita,
»najuspešnejšega partizanskega vodje iz druge svetovne vojne, komunista, ki je leta vodil široko fronto boja proti silam osi«.
https://www.delo.si/kultura/razno/dedis ... lV5vIrFQbU
Kulturnim fenomenom SFRJ v tujini posvečajo knjige, razstave, mi pa se pretvarjamo, da ta država ni obstajala. Ker vsak
z območja Jugoslavije, četudi distancirano in z golimi dejstvi govori o obdobju titoizma, dobi oznako jugonostalgika in zato
ne velja za verodostojnega, se zdi najbolj smiselno citirati Američane, ki imajo v svojem DNK zapisan antikomunizem.
Tako je avtor obsežnega članka ugledne revije Boston Review, enega od številnih, ki so izšli v ameriških časopisih o lanski
razstavi k betonski (konkretni) utopiji: arhitektura v Jugoslaviji 1948–1980 v newyorškem muzeju MoMa pojasnil okoliščine
nastajanja takratne arhitekture. Od spora s Stalinom leta 1948 je Jugoslavija v naslednjih desetletjih v primerjavi z drugimi
komunističnimi državami hodila po svoji poti, je zapisal. »Ostala je resnično neodvisna od partijskega diktata, relativno tesno
povezana z zahodnim svetom in vplivna v gibanju neuvrščenih.« Te povezave, še pojasnjuje pisec, niso bile rezultat naravnega
kulturnega ali materialnega interesa, ampak politične nujnosti, izzvane s hladno vojno. Kljub vsemu so proizvedle resnično
izmenjavo in resnične zgradbe. Časovni okvir newyorške razstave je pokril predvsem obdobje vladavine Josipa Broza Tita,
»najuspešnejšega partizanskega vodje iz druge svetovne vojne, komunista, ki je leta vodil široko fronto boja proti silam osi«.
Re: Še pomnite tovariši
Preden začneš slikati, moraš imeti v konici čopiča srce, roko in misli!
Re: Še pomnite tovariši
"Bila je to komplicirana zemlja, jedan od najvećih eksperimenata u svjetskim razmjerima"
https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatsk ... a/9551405/
Branka Prpa: "Mi nismo imali renesansu. Godine 1918., na početku stvaranja Jugoslavije, u Sloveniji imate 8 posto nepismenih,
u Srbiji 64 posto, u BiH 86 posto. Bile su ogromne razlike u razvijenosti: osim Slovenije, sve drugo bile su seljačke zemlje. To
je ono što je KPJ ostavio u nasljeđe – komunisti su proveli društveni skok za koji su Zapadnoj Europi trebala stoljeća. Bio je to
civilizacijski pothvat, izveden u samo nekoliko desetljeća."
https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatsk ... a/9551405/
Branka Prpa: "Mi nismo imali renesansu. Godine 1918., na početku stvaranja Jugoslavije, u Sloveniji imate 8 posto nepismenih,
u Srbiji 64 posto, u BiH 86 posto. Bile su ogromne razlike u razvijenosti: osim Slovenije, sve drugo bile su seljačke zemlje. To
je ono što je KPJ ostavio u nasljeđe – komunisti su proveli društveni skok za koji su Zapadnoj Europi trebala stoljeća. Bio je to
civilizacijski pothvat, izveden u samo nekoliko desetljeća."
Re: Še pomnite tovariši
Pred enim letom je pri Demokraciji pod uredništvom Jožeta Biščaka izšla otroška
fašistična pravljica, ki kar kipi od rasizma, nacionalizma, šovinizma in ksenofobije.
Avtor tega fašističnega podna je Vit Vrhovec, likovni zmazek pa je prispevala Danijela Deletić.
https://www.24ur.com/novice/slovenija/i ... vetje.html
fašistična pravljica, ki kar kipi od rasizma, nacionalizma, šovinizma in ksenofobije.
Avtor tega fašističnega podna je Vit Vrhovec, likovni zmazek pa je prispevala Danijela Deletić.
https://www.24ur.com/novice/slovenija/i ... vetje.html
Re: Še pomnite tovariši
Na današnji dan leta 1953 je umrl revolucionar, partizan, politik in
prvi predsednik slovenske vlade Boris Kidrič. Star je bil samo 41 let.
Kot je napisal Miklavž Komel, je bil Kidrič "od vseh protagonistov
slovenske partizanske revolucije najbolj energetska, eruptivna osebnost,
tak tip človeka, da bi izstopal, česarkoli bi se lotil, da bi ključno
zaznamoval katerokoli področje, na katerem bi se udejstvoval."
In ga tudi je. Na sliki nosita njegovo krsto Tito in Kardelj.
prvi predsednik slovenske vlade Boris Kidrič. Star je bil samo 41 let.
Kot je napisal Miklavž Komel, je bil Kidrič "od vseh protagonistov
slovenske partizanske revolucije najbolj energetska, eruptivna osebnost,
tak tip človeka, da bi izstopal, česarkoli bi se lotil, da bi ključno
zaznamoval katerokoli področje, na katerem bi se udejstvoval."
In ga tudi je. Na sliki nosita njegovo krsto Tito in Kardelj.
Re: Še pomnite tovariši
Ja, zadaj pa Ranković in Đilas, skratka "velika četvorka" NOB in povojne Juge, čeprav sta v kasnejših letih oba izpadla iz titovega najožega kroga 
GOTOF JE!
Re: Še pomnite tovariši
Umrl je Alojz Dolničar
V 96. letu se je z vedno poslovil Alojz Dolničar, nosilec partizanske spomenice 1941, upokojeni polkovnik, partizan
v Dolomitih, eden zadnjih še živečih udeležencev pohoda 14. divizije na Štajersko ter dolgoletni predsednik Odbora
skupnosti borcev 14. divizije.
Rodil se je 6. junija leta 1924 v številni družini v Šujici pri Ljubljani, očetu krojaču in mami gospodinji. Odraščal je
v času velike gospodarske krize, ko očetova delavnica ni zadoščala za preživetje. Že kot otrok je delal pri velikem
kmetu v rojstni vasi, nato pa se je šel učit za peka k mojstru Legiši v Ljubljano.
Prihod italijanske okupacijske vojske je spremljal ob Tržaški cesti, kjer so se v Ljubljano premikale dolge kolone
vojakov. Sam je pogosto povedal, da se je tedaj počutil zelo prizadetega in ponižanega. Starejša brata Vladimir in
Ivan sta se takoj vključila v delo OF na viškem terenu, kmalu jima je sledil tudi Lojze. Že v letu 1941 so ga Italijani
dvakrat aretirali, po tretji napovedani raciji v začetku leta 1942 pa je za starejšima bratoma odšel v partizane tudi
sam. Na Ključu se je pridružil Dolomitskemu bataljonu, ki je kmalu prerasel v odred. Lojzetu so zaupali kurirske
naloge in postal je vsakodnevna zveza dolomitskih partizanov z Ljubljano.
Marca leta 1943 so Italijani ob pomoči številnih belogardističnih posadk iz Horjula, Vrhnike, Dobrove in Polhovega
Gradca v Dolomitih izvedli veliko ofenzivo. Takrat je v boju v Belški grapi izgubil življenje njegov brat Vladimir – Rudi.
Borci Dolomitskega odreda pa so se po ofenzivi premaknili na Krim, kjer je bil Lojze vključen v Tomšičevo brigado. Ta
je skupaj s Šercerjevo in Bračičevo konec leta 1943 sestavljala 14. divizijo, ki je januarja 1944 krenila iz Suhorja preko
Hrvaške na znameniti pohod v Slovenijo. Lojze Dolničar je bil udeleženec tega pohoda. Zmago nad nacizmom je maja
1945 dočakal na slovensko-koroški meji v Avstriji. S 14. divizijo je bil takoj ob koncu vojne premeščen v Banat v Srbijo.
Leta 1946 je odšel v oficirsko tehnično šolo v Ćuprijo, šolanje je nadaljeval v Zagrebu in se po petih letih vrnil v Slovenijo,
kjer je postal pomočnik načelnika avtopolka v Slovenski Bistrici. Službena pot ga je vodila še na Reko. Z ženo Nado sta si
nato dom ustvarila v Ljubljani, v zakonu se jima je rodil sin. Po ženini smrti pa si je nov dom ustvaril v Šmarju pri Jelšah
in dokler mu je zdravje dopuščalo, se je redno udeleževal prireditev ob obletnici pohoda 14. divizije na Štajersko.
Jožica Hribar
V 96. letu se je z vedno poslovil Alojz Dolničar, nosilec partizanske spomenice 1941, upokojeni polkovnik, partizan
v Dolomitih, eden zadnjih še živečih udeležencev pohoda 14. divizije na Štajersko ter dolgoletni predsednik Odbora
skupnosti borcev 14. divizije.
Rodil se je 6. junija leta 1924 v številni družini v Šujici pri Ljubljani, očetu krojaču in mami gospodinji. Odraščal je
v času velike gospodarske krize, ko očetova delavnica ni zadoščala za preživetje. Že kot otrok je delal pri velikem
kmetu v rojstni vasi, nato pa se je šel učit za peka k mojstru Legiši v Ljubljano.
Prihod italijanske okupacijske vojske je spremljal ob Tržaški cesti, kjer so se v Ljubljano premikale dolge kolone
vojakov. Sam je pogosto povedal, da se je tedaj počutil zelo prizadetega in ponižanega. Starejša brata Vladimir in
Ivan sta se takoj vključila v delo OF na viškem terenu, kmalu jima je sledil tudi Lojze. Že v letu 1941 so ga Italijani
dvakrat aretirali, po tretji napovedani raciji v začetku leta 1942 pa je za starejšima bratoma odšel v partizane tudi
sam. Na Ključu se je pridružil Dolomitskemu bataljonu, ki je kmalu prerasel v odred. Lojzetu so zaupali kurirske
naloge in postal je vsakodnevna zveza dolomitskih partizanov z Ljubljano.
Marca leta 1943 so Italijani ob pomoči številnih belogardističnih posadk iz Horjula, Vrhnike, Dobrove in Polhovega
Gradca v Dolomitih izvedli veliko ofenzivo. Takrat je v boju v Belški grapi izgubil življenje njegov brat Vladimir – Rudi.
Borci Dolomitskega odreda pa so se po ofenzivi premaknili na Krim, kjer je bil Lojze vključen v Tomšičevo brigado. Ta
je skupaj s Šercerjevo in Bračičevo konec leta 1943 sestavljala 14. divizijo, ki je januarja 1944 krenila iz Suhorja preko
Hrvaške na znameniti pohod v Slovenijo. Lojze Dolničar je bil udeleženec tega pohoda. Zmago nad nacizmom je maja
1945 dočakal na slovensko-koroški meji v Avstriji. S 14. divizijo je bil takoj ob koncu vojne premeščen v Banat v Srbijo.
Leta 1946 je odšel v oficirsko tehnično šolo v Ćuprijo, šolanje je nadaljeval v Zagrebu in se po petih letih vrnil v Slovenijo,
kjer je postal pomočnik načelnika avtopolka v Slovenski Bistrici. Službena pot ga je vodila še na Reko. Z ženo Nado sta si
nato dom ustvarila v Ljubljani, v zakonu se jima je rodil sin. Po ženini smrti pa si je nov dom ustvaril v Šmarju pri Jelšah
in dokler mu je zdravje dopuščalo, se je redno udeleževal prireditev ob obletnici pohoda 14. divizije na Štajersko.
Jožica Hribar
Re: Še pomnite tovariši
LENIN 1870 - 1924
Na današnji dan pred 150-imi leti se je rodil veliki revolucionar Vladimir Iljič Lenin, ki je v desetih dneh spremenil svet.
Na sliki je kip Lenina, ki ga je naredil Ivan Meštrović ob njegovi smerti.
Slika Meštrovićevega kipa se je znašla tudi na jugoslovanskih znamkah ob 50-letnici Oktobrske revolucije.
Hkrati mineva tudi 40 let od jugoslovanske izdaje Lenina v stripu, ki ni zgolj njegov življenjepis, tega je bore malo,
ampak predvsem intrigantna zgodovina proletarske revolucije, boljševizma in porodnih krčev prve države delavcev in kmetov.
Na današnji dan pred 150-imi leti se je rodil veliki revolucionar Vladimir Iljič Lenin, ki je v desetih dneh spremenil svet.
Na sliki je kip Lenina, ki ga je naredil Ivan Meštrović ob njegovi smerti.
Slika Meštrovićevega kipa se je znašla tudi na jugoslovanskih znamkah ob 50-letnici Oktobrske revolucije.
Hkrati mineva tudi 40 let od jugoslovanske izdaje Lenina v stripu, ki ni zgolj njegov življenjepis, tega je bore malo,
ampak predvsem intrigantna zgodovina proletarske revolucije, boljševizma in porodnih krčev prve države delavcev in kmetov.
Re: Še pomnite tovariši
Vsem forumašem želim lepo praznovanje dneva Osvobodilne fronte
in prvomajskih praznikov!
in prvomajskih praznikov!
Re: Še pomnite tovariši
Titov govor na beograjskem radiu 9. maja 1945:
"Narodi Jugoslavije!
Vojnici, podoficiri i oficiri! Radnici, seljaci i građani!
Danas, 9. maja, tačno 49 mjeseci i tri dana od napada na Jugoslaviju, najveća agresivna sila u Evropi – Njemačka, kapitulirala je. Osmog maja u 23 časa i 01 njemačka vrhovna komanda potpisala je u Berlinu akt o kapitulaciji.
Četrdeset devet mjeseci natčovječanskih napora i prolijevanja krvi naših naroda urodilo je plodom, urodilo je punom pobjedom naših naroda u zajednici sa Ujedinjenim nacijama, u prvom redu sa Sovjetskim Savezom, Engleskom i Amerikom. Nekada strašna i naoko nepobjediva sila, danas je skršena. Pobijedila je pravedna stvar Ujedinjenih naroda nad onim razornim silama, koje su htjele nametnuti čovječanstvu neki novi poredak, poredak ropstva i patnji. Ovaj najstrašniji rat u historiji čovječanstva koštao je desetine miliona ljudskih žrtava u Evropi. Pomahnitali njemački, talijanski fašizam i njihove krvave sluge koje su se našle u svim evropskim zemljama, istrebljivali su u pozadini mirno stanovništvo, istrebljivali su sve one koji se nisu mirili sa sudbinom Hitlerovog takozvanog 'novog poretka' u Evropi. Stotine logora tipa Majdaneka i Jasenovca, logora grozote i smrti, ostaće na vječna vremena kao jezovita opomena svim narodima da nikada više ne dopuste ponavljanje takve tragedije, da učine sve da se uzročnik te tragedije – fašizam, u korijenu uništi.
Narodi Jugoslavije!
Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Muslimani!
Osvanuo je dugo željeni dan koga ste vi sa tako velikom čežnjom očekivali. Došao je praznik i na naše ulice. Konačno je pobijeđena najveća fašistička sila u Evropi – Njemačka, koja je zadala mnogo jada i žrtava našim narodima. Pobijeđena je ona sila koja vas je htjela porobiti i istrijebiti. Vas su njemački i talijanski fašisti međusobno zavađali da bi se vi sami među sobom istrebljivali. Ali vaši najbolji sinovi i kćeri, nadahnuti ljubavlju prema svojoj domovini i prama vama, svojim narodima, spriječili su ovaj pakleni plan neprijatelja. Umjesto međusobnih razdora i neprijateljstava, vi ste danas ujedinjeni u jednu novu i srećniju Jugoslaviju. Umjesto stare, korupcijom i bespravljem iznutra trule Jugoslavije, mi danas imamo demokratsku federativnu Jugoslaviju ravnopravnih naroda. To je rezultat pobjeda naše slavne Jugoslovenske armije, to je rezultat vaše upornosti, vašeg požrtvovanja i vjere u svoju pravednu stvar.
Sinuo je veliki dan mira i slobode. Dolaze novi dani mirne izgradnje naše razorene zemlje. Sada treba da izvojujemo novu veliku pobjedu, da izgradimo našu razorenu zemlju i učvrstimo našu istinski narodnu vlast. Da učvrstimo još više naše bratstvo i jedinstvo, tako da ga više nikada nikakva sila neće moći razrušiti. I za tu pobjedu će biti potrebni ogromni napori svih narodnih snaga. I u tom cilju trebat će uložiti sav svoj elan i požrtvovnost, kao što su ga ulagali vaši sinovi, braća i sestre na bojnom polju. Samo maksimalnim zalaganjem skratit će se rok obnove naše zemlje.
Na dan ove velike pobjede Ujedinjenih naroda nad zajedničkim neprijateljem misli svih naših naroda Jugoslavije upućene su sa zahvalnošću slavnoj i nepobjedivoj Crvenoj armiji – osloboditeljici i njenom genijalnom rukovodiocu Staljinu. Upućene su sa zahvalnošću herojskim narodima Sovjetskog Saveza, koju su u ovoj nadčovječanskoj borbi dali najveće žrtve. Upućene su našim velikim saveznicima Engleskoj i Americi, i njihovim armijama, koji su za pobjedu pravedne stvari Ujedinjenih nacija dali velike žrtve. Naše misli upućene su svim onim narodima koji su se borili i patili u fašističkom ropstvu. Na ovaj velike dan pobjede upućene su misli naših naroda braći po oružju i krvi na Balkanu, koji su također izdržali velike patnje od istog neprijatelja i dali svoj dio u ovoj veličanstvenoj pobjedi.
Deveti maj 1945. godine jeste dan zajedničke pobjede, jeste zajednički praznik svih Ujedinjenih naroda. Želimo da ovaj veliki dan bude dan nadahnuća i težnji svih Ujedinjenih naroda ka tajnom miru i međusobnom razumijevanju. Uvjeren sam da tumačim želju svih naroda kada kažem da bi se narodi Jugoslavije osjetili srećni da i poslije ove velike pobjede na bojnom polju vlada među Ujedinjenim nacijama ista jednodušnost i razumijevanje u miru kao što je vladala i u ratu.
Upućujem svoj poziv svima zavedenim koji su služili sa oružjem u ruci okupatoru, bez obzira da li se oni nalaze u četnicima, ustašama, domobranima i tako dalje, da odmah polože svoje oružje i predaju se najbližim vlastima. U isto vrijeme izjavljujem da narodi Jugoslavije – graditelji nove, srećnije Jugoslavije, neće dozvoliti nikome da ih ometa u njihovim naporima u toj izgradnji. Sa svima onima koji bi to produžili naš narod i naša vojska će nemilosrdno postupiti.
Naređujem svim vojnim jedinicama, ma gdje se one nalazile, da smjesta razoružavaju sve oružane formacije koje su da sada bile u službi okupatora ili koje bi se pokušale formirati mimo Jugoslovenske armije. Naređujem da se sav ratni materijal, lako i teško naoružanje, magacini sa ratnom spremnom i hranom, vojni i drugi objekti, odmah predaju jedinicama Jugoslovenske armije.
Smrt fašizmu – Sloboda narodu!"
"Narodi Jugoslavije!
Vojnici, podoficiri i oficiri! Radnici, seljaci i građani!
Danas, 9. maja, tačno 49 mjeseci i tri dana od napada na Jugoslaviju, najveća agresivna sila u Evropi – Njemačka, kapitulirala je. Osmog maja u 23 časa i 01 njemačka vrhovna komanda potpisala je u Berlinu akt o kapitulaciji.
Četrdeset devet mjeseci natčovječanskih napora i prolijevanja krvi naših naroda urodilo je plodom, urodilo je punom pobjedom naših naroda u zajednici sa Ujedinjenim nacijama, u prvom redu sa Sovjetskim Savezom, Engleskom i Amerikom. Nekada strašna i naoko nepobjediva sila, danas je skršena. Pobijedila je pravedna stvar Ujedinjenih naroda nad onim razornim silama, koje su htjele nametnuti čovječanstvu neki novi poredak, poredak ropstva i patnji. Ovaj najstrašniji rat u historiji čovječanstva koštao je desetine miliona ljudskih žrtava u Evropi. Pomahnitali njemački, talijanski fašizam i njihove krvave sluge koje su se našle u svim evropskim zemljama, istrebljivali su u pozadini mirno stanovništvo, istrebljivali su sve one koji se nisu mirili sa sudbinom Hitlerovog takozvanog 'novog poretka' u Evropi. Stotine logora tipa Majdaneka i Jasenovca, logora grozote i smrti, ostaće na vječna vremena kao jezovita opomena svim narodima da nikada više ne dopuste ponavljanje takve tragedije, da učine sve da se uzročnik te tragedije – fašizam, u korijenu uništi.
Narodi Jugoslavije!
Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Muslimani!
Osvanuo je dugo željeni dan koga ste vi sa tako velikom čežnjom očekivali. Došao je praznik i na naše ulice. Konačno je pobijeđena najveća fašistička sila u Evropi – Njemačka, koja je zadala mnogo jada i žrtava našim narodima. Pobijeđena je ona sila koja vas je htjela porobiti i istrijebiti. Vas su njemački i talijanski fašisti međusobno zavađali da bi se vi sami među sobom istrebljivali. Ali vaši najbolji sinovi i kćeri, nadahnuti ljubavlju prema svojoj domovini i prama vama, svojim narodima, spriječili su ovaj pakleni plan neprijatelja. Umjesto međusobnih razdora i neprijateljstava, vi ste danas ujedinjeni u jednu novu i srećniju Jugoslaviju. Umjesto stare, korupcijom i bespravljem iznutra trule Jugoslavije, mi danas imamo demokratsku federativnu Jugoslaviju ravnopravnih naroda. To je rezultat pobjeda naše slavne Jugoslovenske armije, to je rezultat vaše upornosti, vašeg požrtvovanja i vjere u svoju pravednu stvar.
Sinuo je veliki dan mira i slobode. Dolaze novi dani mirne izgradnje naše razorene zemlje. Sada treba da izvojujemo novu veliku pobjedu, da izgradimo našu razorenu zemlju i učvrstimo našu istinski narodnu vlast. Da učvrstimo još više naše bratstvo i jedinstvo, tako da ga više nikada nikakva sila neće moći razrušiti. I za tu pobjedu će biti potrebni ogromni napori svih narodnih snaga. I u tom cilju trebat će uložiti sav svoj elan i požrtvovnost, kao što su ga ulagali vaši sinovi, braća i sestre na bojnom polju. Samo maksimalnim zalaganjem skratit će se rok obnove naše zemlje.
Na dan ove velike pobjede Ujedinjenih naroda nad zajedničkim neprijateljem misli svih naših naroda Jugoslavije upućene su sa zahvalnošću slavnoj i nepobjedivoj Crvenoj armiji – osloboditeljici i njenom genijalnom rukovodiocu Staljinu. Upućene su sa zahvalnošću herojskim narodima Sovjetskog Saveza, koju su u ovoj nadčovječanskoj borbi dali najveće žrtve. Upućene su našim velikim saveznicima Engleskoj i Americi, i njihovim armijama, koji su za pobjedu pravedne stvari Ujedinjenih nacija dali velike žrtve. Naše misli upućene su svim onim narodima koji su se borili i patili u fašističkom ropstvu. Na ovaj velike dan pobjede upućene su misli naših naroda braći po oružju i krvi na Balkanu, koji su također izdržali velike patnje od istog neprijatelja i dali svoj dio u ovoj veličanstvenoj pobjedi.
Deveti maj 1945. godine jeste dan zajedničke pobjede, jeste zajednički praznik svih Ujedinjenih naroda. Želimo da ovaj veliki dan bude dan nadahnuća i težnji svih Ujedinjenih naroda ka tajnom miru i međusobnom razumijevanju. Uvjeren sam da tumačim želju svih naroda kada kažem da bi se narodi Jugoslavije osjetili srećni da i poslije ove velike pobjede na bojnom polju vlada među Ujedinjenim nacijama ista jednodušnost i razumijevanje u miru kao što je vladala i u ratu.
Upućujem svoj poziv svima zavedenim koji su služili sa oružjem u ruci okupatoru, bez obzira da li se oni nalaze u četnicima, ustašama, domobranima i tako dalje, da odmah polože svoje oružje i predaju se najbližim vlastima. U isto vrijeme izjavljujem da narodi Jugoslavije – graditelji nove, srećnije Jugoslavije, neće dozvoliti nikome da ih ometa u njihovim naporima u toj izgradnji. Sa svima onima koji bi to produžili naš narod i naša vojska će nemilosrdno postupiti.
Naređujem svim vojnim jedinicama, ma gdje se one nalazile, da smjesta razoružavaju sve oružane formacije koje su da sada bile u službi okupatora ili koje bi se pokušale formirati mimo Jugoslovenske armije. Naređujem da se sav ratni materijal, lako i teško naoružanje, magacini sa ratnom spremnom i hranom, vojni i drugi objekti, odmah predaju jedinicama Jugoslovenske armije.
Smrt fašizmu – Sloboda narodu!"
Re: Še pomnite tovariši
Milan Radanović
Kako su dželati postali žrtve
https://www.noviplamen.net/glavna/kako- ... ZPyUXCZm8s
"Postavlja se opravdano pitanje: kako je moguće ratne zločince, lica komandno odgovorna za ratne zločine,
lica koja su bili pripadnici formacija koje su činile ratne zločine i vojno sarađivala sa fašističkim okupatorom,
proglasiti za žrtve? Takođe, to što je velik broj nesumnjivih ratnih zločinaca ubijen bez suđenja, streljan
nakon zarobljavanja i ubijen iz osvete, ne čini ova lica (nevinim) žrtvama."
"Glavni štab NOV i PO Srbije uputio je 26. avgusta 1944. poziv četnicima Draže Mihailovića da se priključe
jedinicama NOV i PO i bore protiv okupatora i kvislinga, dok je ukazom kralja Petra II 25. avgusta 1944.
stavljen van snage ukaz o pretvaranju štaba Draže Mihailovića u Vrhovnu komandu JVuO, čime je Vrhovna
komanda raspuštena. Predsednik NKOJ i vrhovni komandant NOV i POJ, Josip Broz Tito, 30. avgusta 1944.
uputio je „poslednji poziv svim zavedenim slugama okupatora da iz kvislinških i kolaboracionističkih formacija
do 15. septembra 1944. pređu u NOVJ ili joj predaju oružje i opremu“. Poziv se odnosio na četnike, slovenačke
i hrvatske domobrane. Prema naređenju maršala Tita domobrani i četnici koji bi prešli na stranu NOVJ bili su
i nakon 15. septembra 1944. raspoređivani u jedinice NOVJ. U naređenju vrhovnog komandanta NOV i POJ od
15. septembra 1944. ističe se da zarobljene pripadnike snaga kolaboracije koji se neposredno pred zarobljavanje
„na strani neprijatelja sa oružjem u ruci bore protiv NOV i POJ“ treba „staviti pred vojni sud i po hitnom
postupku suditi im i najstrožije kazniti“. Isto tako, nove vlasti su 21. novembra 1944, ponudile “opštu amnestiju
licima koja su učestvovala u četničkim jedinicama Draže Mihailovića, ili su ih pomagala, ili su bila u jednicama
hrvatskoh ili slovenačkog domobranstva. Van amnestije nalazili su se ustaše i pripadnici Ljotićevih “dobrovoljaca”,
kao i ratni zločinci i intelektualci inspiratori zločina, nezavisno kojim su formacijama pripadali.” Dakle, amnestiji
nisu podlegali dobrovoljci u fašističkim formacijama."
Kako su dželati postali žrtve
https://www.noviplamen.net/glavna/kako- ... ZPyUXCZm8s
"Postavlja se opravdano pitanje: kako je moguće ratne zločince, lica komandno odgovorna za ratne zločine,
lica koja su bili pripadnici formacija koje su činile ratne zločine i vojno sarađivala sa fašističkim okupatorom,
proglasiti za žrtve? Takođe, to što je velik broj nesumnjivih ratnih zločinaca ubijen bez suđenja, streljan
nakon zarobljavanja i ubijen iz osvete, ne čini ova lica (nevinim) žrtvama."
"Glavni štab NOV i PO Srbije uputio je 26. avgusta 1944. poziv četnicima Draže Mihailovića da se priključe
jedinicama NOV i PO i bore protiv okupatora i kvislinga, dok je ukazom kralja Petra II 25. avgusta 1944.
stavljen van snage ukaz o pretvaranju štaba Draže Mihailovića u Vrhovnu komandu JVuO, čime je Vrhovna
komanda raspuštena. Predsednik NKOJ i vrhovni komandant NOV i POJ, Josip Broz Tito, 30. avgusta 1944.
uputio je „poslednji poziv svim zavedenim slugama okupatora da iz kvislinških i kolaboracionističkih formacija
do 15. septembra 1944. pređu u NOVJ ili joj predaju oružje i opremu“. Poziv se odnosio na četnike, slovenačke
i hrvatske domobrane. Prema naređenju maršala Tita domobrani i četnici koji bi prešli na stranu NOVJ bili su
i nakon 15. septembra 1944. raspoređivani u jedinice NOVJ. U naređenju vrhovnog komandanta NOV i POJ od
15. septembra 1944. ističe se da zarobljene pripadnike snaga kolaboracije koji se neposredno pred zarobljavanje
„na strani neprijatelja sa oružjem u ruci bore protiv NOV i POJ“ treba „staviti pred vojni sud i po hitnom
postupku suditi im i najstrožije kazniti“. Isto tako, nove vlasti su 21. novembra 1944, ponudile “opštu amnestiju
licima koja su učestvovala u četničkim jedinicama Draže Mihailovića, ili su ih pomagala, ili su bila u jednicama
hrvatskoh ili slovenačkog domobranstva. Van amnestije nalazili su se ustaše i pripadnici Ljotićevih “dobrovoljaca”,
kao i ratni zločinci i intelektualci inspiratori zločina, nezavisno kojim su formacijama pripadali.” Dakle, amnestiji
nisu podlegali dobrovoljci u fašističkim formacijama."
Re: Še pomnite tovariši
Jugoslavija - sinonim svobode
Bilo jednom u Jugoslaviji: Zabranjen im je ulazak u Grčku, Tursku, Italiju ali zato su dobrodošli tu
Svibanj 1972: Putešestvije čupavih gostiju počelo je ove sezone mnogo ranije. Dok im je u mnogim zemljama gostoprimstvo otkazano, naše primorje je za njih pravi raj... Stanovnici Dioklecijanova grada iznenađeno se zaustavljaju ovih dana na Peristilu i Pjaci i promatraju grupe hipika koji na ljetnoj pozornici izvode "čuda i mirakule". Njihove ovogodišnje lude, ljetne igre, počele su mnogo ranije - već krajem ožujka. Ima ih svakakvih. Prljavih i dugokosih, polunagih i neočešljanih i obavezno nečistih.
Tu je naš raj
"Zovem se Mitchell, rodom sam iz američke države Ohio. Zašto sam krenuo rano na put? Pa jednostavno zato što mi se putuje. Voliš li ti putovati? Da, da, točno je, nemam novca, ali sam imao nešto dolara pri polasku. Ali, to mi je bilo taman za brodsku kartu. Nisam ni Coca-Colu popio za vrijeme puta.
Mislio sam nešto zaraditi zabavljajući putnike, ali nisu mi dozvolili. Jedva sam dočekao Francusku. Ni tamo nisu ljubazni. Ah, ti policajci, dovraga, i ovdje su me jučer jurili. U Njemačkoj su bili zaista ljubazni. Zaradio sam nešto novca. Zatim sam preko Austrije, došao u vašu zemlju. Ona je zaista divna. Naš raj. Ali Slovenija, da bog sačuva. Tjeraju nas. Rijeka, Zadar, Šibenik? Ništarija! Split, raj! Divno. Tu sam već tri dana. Zaradio sam dosta novca. Kako? Pa zar ne vidite, ja sviram, zabavljam ljude i sebe. Ljudima se dopada, pa mi bace koji novčić." Tako priča Mitchell.
Dvadesetosmogodišnji Amerikanac, kako reče, sin vlasnika kockarnice u Las Vegasu i majke domaćice, koja se bavi raznim poslovima da bi prehranila sebe i sina. Otac ih je napustio prije desetak godina. Apsurdno bi bilo pitati Mitchella zašto živi kao hipik. Slobodan je, kaže, brine samo kako da se preveze iz mjesta u mjesto. Novac za hranu zarađuje zabavljajući druge, jer "nema srca da uzima od bijedne majčine penzije". Otac ga je zvao u Las Vegas, ali nije htio.
"Mister, zar da ja živim konjuškim životom? Da me noć i novac pokvare? Nikako!" - poručio je ocu.
Čudan, ali inteligentan momak. Nosi američku zastavu na grudima. Kaže da mu je ovogodišnji cilj putovanja, ni manje, ni više, nego Kina!
Ovogodišnja putešestvija hipika bit će zaista teška. Grčka, Turska i Italija zabranile su ulazak ovakvim turistima. U povećoj grupici što je sjedila na starim kamenim zidinama Peristila privlačio nas je jedan plavokosi mladić, zbog svog zaista originalnog ponašanja. Rekao je da je Nijemac i da se zove Gottfried Schiller.
Bio je u centru pažnje, jer je "svoj kruh" zarađivao svirkom na fruli i gitari. Gotovo je nemoguće malo ozbiljnije s njim porazgovarati.
"Zašto sam krenuo na put? Ha, ha, ha... To je kao da ja tebe pitam zašto ti služi glava."
Na iznenađenje svih, Gottfried je sav zarađeni novac na odlasku dao jednom prosjaku.
Nisu svi naivci
"Što će mi taj metal. Ostavit ću samo toliko, koliko mi je potrebno da stignem do granice. Zatim ću u Grčku. Kažete, ne može se tamo. Ali ja imam uredne dokumente, cijepljen sam i nastojat ću uvjeriti vlasti da me puste... Neću se ni tamo dugo zadržati." I po kome sada cijeniti te ljude? Po Gottfriedu, ili grupi Nizozemaca, koji su čitave večeri urlikali kao životinje u džungli. U predahu manijačkog urlikanja vikali su:
"Amsterdam je raj. Ovo je ... "
Mnogi začuđeni posjetitelji ove čudne "priredbe", u čudu i s pravom su se pitali: gdje je policija.
Simpatična Šveđanka Annabelle, putuje Europom već petnaestak dana u majici kratkih rukava, vrućim hlačicama i s tankim džemperom preko ramena. Kaže da je i ona hipik kao i njen petogodišnji sinčić Olaf, kojeg "vuče" za sobom, golog do pojasa. Annabelle je zaposlena kao kućna pomoćnica u obitelji jednog švedskog ministra, čija se ugledna familija ovih dana nalazi na odmoru na Azurnoj obali. To je iskoristila i sa sinčićem luta po Europi.
"Nemam dovoljno novca, da bih mogla putovati kao drugi turisti. Ovako prolazim jeftino, a neke veće razlike nema. Zaista mi je divno. Neću dalje iz Jugoslavije, jer kažu da se ne može. Vratit ćemo se preko Mađarske kući. Naravno, auto-stopom. Bar tu nema teškoća. Čim dignem palac, prva kola se zaustavljaju..."
Nisu svi hipici isti, iako svi pripadaju istom "hipi-plemenu". Mnogi nisu samo "naivci" koji putuju auto-stopom i zabavljaju mještane svirkom. Neki donose i preprodaju drogu, nakit i ostale stvari na kojima se može zaraditi. No, kako takve prepoznati?! Splitska policija zaista je nemoćna.
"Hipicima je u našoj zemlji boravak dopušten i to je sve", kažu oni. Sumnjive ipak treba kontrolirati, i ako je potrebno, protjerati ih iz naše zemlje. Jer takvi "turisti" samo nam štete, od njih nemamo nikakve koristi. Zar su im Grci, Talijani i Turci bez razloga otkazali gostoprimstvo. Priča se da su se na taj korak odlučili i Nizozemci.
A hipici kao da su to čuli, pa su krenuli ove godine ranije na svoje putešestvije.
Napisao: Marinko Božić (Ilustrovana Politika, 1972.)
Bilo jednom u Jugoslaviji: Zabranjen im je ulazak u Grčku, Tursku, Italiju ali zato su dobrodošli tu
Svibanj 1972: Putešestvije čupavih gostiju počelo je ove sezone mnogo ranije. Dok im je u mnogim zemljama gostoprimstvo otkazano, naše primorje je za njih pravi raj... Stanovnici Dioklecijanova grada iznenađeno se zaustavljaju ovih dana na Peristilu i Pjaci i promatraju grupe hipika koji na ljetnoj pozornici izvode "čuda i mirakule". Njihove ovogodišnje lude, ljetne igre, počele su mnogo ranije - već krajem ožujka. Ima ih svakakvih. Prljavih i dugokosih, polunagih i neočešljanih i obavezno nečistih.
Tu je naš raj
"Zovem se Mitchell, rodom sam iz američke države Ohio. Zašto sam krenuo rano na put? Pa jednostavno zato što mi se putuje. Voliš li ti putovati? Da, da, točno je, nemam novca, ali sam imao nešto dolara pri polasku. Ali, to mi je bilo taman za brodsku kartu. Nisam ni Coca-Colu popio za vrijeme puta.
Mislio sam nešto zaraditi zabavljajući putnike, ali nisu mi dozvolili. Jedva sam dočekao Francusku. Ni tamo nisu ljubazni. Ah, ti policajci, dovraga, i ovdje su me jučer jurili. U Njemačkoj su bili zaista ljubazni. Zaradio sam nešto novca. Zatim sam preko Austrije, došao u vašu zemlju. Ona je zaista divna. Naš raj. Ali Slovenija, da bog sačuva. Tjeraju nas. Rijeka, Zadar, Šibenik? Ništarija! Split, raj! Divno. Tu sam već tri dana. Zaradio sam dosta novca. Kako? Pa zar ne vidite, ja sviram, zabavljam ljude i sebe. Ljudima se dopada, pa mi bace koji novčić." Tako priča Mitchell.
Dvadesetosmogodišnji Amerikanac, kako reče, sin vlasnika kockarnice u Las Vegasu i majke domaćice, koja se bavi raznim poslovima da bi prehranila sebe i sina. Otac ih je napustio prije desetak godina. Apsurdno bi bilo pitati Mitchella zašto živi kao hipik. Slobodan je, kaže, brine samo kako da se preveze iz mjesta u mjesto. Novac za hranu zarađuje zabavljajući druge, jer "nema srca da uzima od bijedne majčine penzije". Otac ga je zvao u Las Vegas, ali nije htio.
"Mister, zar da ja živim konjuškim životom? Da me noć i novac pokvare? Nikako!" - poručio je ocu.
Čudan, ali inteligentan momak. Nosi američku zastavu na grudima. Kaže da mu je ovogodišnji cilj putovanja, ni manje, ni više, nego Kina!
Ovogodišnja putešestvija hipika bit će zaista teška. Grčka, Turska i Italija zabranile su ulazak ovakvim turistima. U povećoj grupici što je sjedila na starim kamenim zidinama Peristila privlačio nas je jedan plavokosi mladić, zbog svog zaista originalnog ponašanja. Rekao je da je Nijemac i da se zove Gottfried Schiller.
Bio je u centru pažnje, jer je "svoj kruh" zarađivao svirkom na fruli i gitari. Gotovo je nemoguće malo ozbiljnije s njim porazgovarati.
"Zašto sam krenuo na put? Ha, ha, ha... To je kao da ja tebe pitam zašto ti služi glava."
Na iznenađenje svih, Gottfried je sav zarađeni novac na odlasku dao jednom prosjaku.
Nisu svi naivci
"Što će mi taj metal. Ostavit ću samo toliko, koliko mi je potrebno da stignem do granice. Zatim ću u Grčku. Kažete, ne može se tamo. Ali ja imam uredne dokumente, cijepljen sam i nastojat ću uvjeriti vlasti da me puste... Neću se ni tamo dugo zadržati." I po kome sada cijeniti te ljude? Po Gottfriedu, ili grupi Nizozemaca, koji su čitave večeri urlikali kao životinje u džungli. U predahu manijačkog urlikanja vikali su:
"Amsterdam je raj. Ovo je ... "
Mnogi začuđeni posjetitelji ove čudne "priredbe", u čudu i s pravom su se pitali: gdje je policija.
Simpatična Šveđanka Annabelle, putuje Europom već petnaestak dana u majici kratkih rukava, vrućim hlačicama i s tankim džemperom preko ramena. Kaže da je i ona hipik kao i njen petogodišnji sinčić Olaf, kojeg "vuče" za sobom, golog do pojasa. Annabelle je zaposlena kao kućna pomoćnica u obitelji jednog švedskog ministra, čija se ugledna familija ovih dana nalazi na odmoru na Azurnoj obali. To je iskoristila i sa sinčićem luta po Europi.
"Nemam dovoljno novca, da bih mogla putovati kao drugi turisti. Ovako prolazim jeftino, a neke veće razlike nema. Zaista mi je divno. Neću dalje iz Jugoslavije, jer kažu da se ne može. Vratit ćemo se preko Mađarske kući. Naravno, auto-stopom. Bar tu nema teškoća. Čim dignem palac, prva kola se zaustavljaju..."
Nisu svi hipici isti, iako svi pripadaju istom "hipi-plemenu". Mnogi nisu samo "naivci" koji putuju auto-stopom i zabavljaju mještane svirkom. Neki donose i preprodaju drogu, nakit i ostale stvari na kojima se može zaraditi. No, kako takve prepoznati?! Splitska policija zaista je nemoćna.
"Hipicima je u našoj zemlji boravak dopušten i to je sve", kažu oni. Sumnjive ipak treba kontrolirati, i ako je potrebno, protjerati ih iz naše zemlje. Jer takvi "turisti" samo nam štete, od njih nemamo nikakve koristi. Zar su im Grci, Talijani i Turci bez razloga otkazali gostoprimstvo. Priča se da su se na taj korak odlučili i Nizozemci.
A hipici kao da su to čuli, pa su krenuli ove godine ranije na svoje putešestvije.
Napisao: Marinko Božić (Ilustrovana Politika, 1972.)
Re: Še pomnite tovariši
Preden začneš slikati, moraš imeti v konici čopiča srce, roko in misli!